Super 8 (2011)

Autor polar | 22 Jul, 2012
IMDB:7.7/10
Rotten tomato:80%-80%
Meta critic:72%-74%







Spilberg skinuo Spliberga! E.T. ima starijeg brata! Ameri još pedesetih imali crnca za naučnika! 


Sve to u novom filmu J.J. Abramsa (pisac Armagedona, gde se dvoje zaljube u Aerosmith, gde Stiv Bušemi jaše top, gde Brus Vilis treći put spase svet).


Elem ako se gleda izbliza to su Goonies, ako se priđe malo bliže to je E.T., a ako se ode sasvim sasvim daleko ima obrise Iron GIanta.... ali mora daleko da da se ode.


Super 8, je filmski festival, na koji grupa ranih pubertetlija (Goonies) hoće da se prijavi sa svojim Zombi filmom (radnja se odvija 1979 razumemo ih) elem tokom snimanja, zaljubljivanja i ostalog, voz sleti sa šina. U predivnoj sceni eksplozija, koja sliči Armagedonu... Klinci postanu svedoci prljave tajne Američkih sjedinjenih država, da zapravo poseduju vanzemaljca koje jelte pobegne u nesreći (E.T.). 


I onda sve što ide stim, Itijev stariji burazer pravi ršum u stilu Osmog putnika, što je razumljivo jer 21. vek je, kako može dečiji film bez horora, kad sam bio klinac za to smo navijali... valjda...


Vojska je zla, odrasli ništa ne kapiraju, klinci znaju istinu ali imaju svoje probleme, te snimanja, te traume, te petarde, te ljubomora i zaljubljivanja, te opet petarde...  


I retko dobra scena prvog poljubca, doduše u vrat i sa zubima, al je stvarno da se čovek rasplače nad zombijem...al onako gunijevski rasplače.


Elem, Iti stariji pobegne uz nešto više leševa nego njegov burazer, doduše svi oni su ili bili glupi ili u uniformi tako da je sve ok. Roditelji shvate da su pogrešili, klinci snime film, a glavni lik dobije ribu i muškost. Pravi film za subotu popodne. Ili ne...


Pored horora i crne političke korektnosti... Ovaj film će neverovatno da vam se svidi ako ste voleli Goonies. Što je problem, jer ovo je film za decu... Decu koja nisu videla Goonies. 


Nekad su filmovi počinjali od Zvezdanih ratova (Lukas>Spliberg>Goonies), sad u najboljem slučaju od Taratina (Tarantino>Tarantino>Tarantino), a on veze nema sa tim nostalgičnim duhom koji se preliva preko brega kod Spilberga. Tako da se samo ona starija populacija nije peca na ''Iti gouz home'' momente.
Pa se onda postavlja pitanje jel ima ovaj film veze sa klincima danas ili je to samo Spilberg koji muze još Spilberga od nas koji se sećamo tamo nekih brodova koji izranjaju pored malih američkih gradića?


Ono što jeste klince (u Sali) dotaklo najviše je verovali ili ne film The Case, meta film koji klinci snimaju kroz ceo Super 8. Film ide tokom špice i ostavio je punu salu... nasmejane i vesele publike.


Izgleda da su deca zadužena za školovanje dece, uzmu kameru i šta naprave to radi, to je kul. Možda je malo bedak što bi im filmovi bili bogatiji da imaju koga da pitaju al šta da se radi kad bi se matori pre muzli nego bogatili.


A Super 8? Pa isto kao male boginje, odvedete dete bar da proba da se zarazi na vreme...   

Članak in Generalna | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Alice (d'zajn) Madness Returns

Autor polar | 22 Jul, 2012
Ima li ičega otvorenijeg za iživljavanje mladih d’zajnera od Luis Kerolove Alise? Njena nadrealna priča koja nas vodi od dečije nevinosti do odrale perverzije i morbidnoti, a sve to u jednoj simpatičnoj Alisi, kao stovrena je za popkulturu 21. veka.
                         

Čovek neobičnog imena American McGee’s, se još 2000. odlučio za morbidnu verziju Alise, i stvorio igru American McGee’s Alice. Njegova morbidnost ne začuđuje ako znamo da je radio kao d’zajner u id Software-u, na kultno krvavim igrama kao Quake, Quake 2 i Doom, Doom2.


Medjutim iako Kerolova Alisa jeste sa vizuelne strane izuzetno potentna, sa strane igrivosti ima isti problem kao i svaka druga platforma. Kako odvesti igrača od tačke A do tačke B pravom linijom a da on to ne primeti? 



I tu je McGee-eva Alisa briljirala. Bogati svet koji se lagano razvija pred vašim očima, sa novim protivnicima na svakom ćošku, logičkim igrama u sredini i različitim načinima putovanja za svaki nivo u skladu sa terenom na kome se nalazite. Sve to natrpanom rimovanim dijalozima u stilu samog Kerola, sa nešto više morbidnosti nego inače. Da ne pominjem dobru adaptaciju same Kerolove priče (sa problema odrastanja na problemima post traumatske manijakalne depresije... Mada ni ona prva Alisa nebi danas prošla bez dijagnoze). Konačni rezultat bila je bogata igra koja ne da da vam bude dosadno ma koliko puta videli isekeženu mačku ili zamahivali velikim kuhinjskim nožem. 


Zato možete da zamislite ushićenje pri gledanju ekrana za učitavanje za novu Alice Madness Returns.
Ako nisam pomenuo raskošan dizajn prve Alise (za ono vreme) to je samo zato što je d’zajn Alice Madness Raturns savršen.

Muzika, slika, kretanje, su usklađeni u svet nalik unutrašnjosti glave Tima Bartona. Mračno, šaljivo i prelepo. Igra se otvara u Londonu 19. veka, gde Alisa živi u sirotištu u siromašnom kraju grada. Alisinine traume sa smrću roditelja (prenete iz prvog dela) leči glavni psihijatar i upravnik škole, tako što izaziva selektivnu amneziju. Pa se tako Alisa odmah nalazi u sukobu, želje da se priseti događaja koji je ubio njene roditelje ili da ga zaboravi.


Prvi minuti koji se odvijaju u neverovatno detaljnim prljavim ulicama Londona su očaravajući, i obećavaju. Naravno ne prođe mnogo pre nego što jureći belu mačku između grotesknih ljudskih karikatura uletite u Alisin čarobni svet.
 

Potrebno vam je neko vreme da se naviknete na (opet) neverovatno detaljan svet oko sebe. Takozvane “pozadinske teksture“ su prepune, boja, oblika i simbola. Tako da neko vreme samo zurite oko sebe, posmatrajući dostignuća moderne tehnologije i dizajna... A onda nažalost krenete dalje...


Posmatrajući paralelno American McGee’s Alice i Alice Madness Returns mogli bi smo da pravimo razliku ne samo između dve igre, nego i dva različita vremena.


American McGee’s Alice radila je na sada ubogom Quake-ovom pokretaču, koji je na njoj bio iskorišćen do kraja ali nije bio dovoljno jak da poubacuje sve detalje koje je McGee osmislio za njegov svet (ako se sećate pomame za volovima iz igre, naročito onaj sa zločestim mačkom, primetićete nivo detalja), samim tim pažnja je, hteli to autori ili ne morala da se privlači samim igranjem.


Sa druge strane Alice Madness Returns, radi na Unreal-ovom pokretaču, koji dopušta fotorealnu preciznost detalja, i bolno je očigledno koliko su se autori oslonili na vizuelne prednosti u odnosu na igrivost.


To je ona stara penzionerska: U moje vreme, smo se krpenim gembojem igrali po ceo dan... A danas im ni Nintendo 3DS sa 3d kamerom nije dovoljan.


Alice Madness Returns pati od tehnologije, njeno kretanje svodi se (pored W A S D-a) na prelepe ali besomučno repetativne skokove, što u će reći da vam 80% vremena prođe udarajući SPACE i to jednom ako skačete, dva puta ako skačete više, tri puta ako koristite haljinu kao paraglajder. I iako ste prvih par puta bili impresionirani šarenim leptirićima koji izlete pri skoku, onda ste onih naknadnih 3 miliona puta bili prikovani za sto, nevericom da oni i dalje izleću.

Za razliku od prvobitne Alise, broj neprijateja je smanjen, odnosno smanjen je broj različitih modela neprijatelja, dok je broj tih pet šest likova pomnožen sa sto. Što nije problem, oružija su efikasna, i kao i sve drugo prelepo izgledaju pri korišćenju, ali opet... Koliko puta možete stisnuti miša pre nego što postane dosadno da uživate u kasapljenju jedne te iste prelepo d’zajnirane bebe iz pakla?

To u mnogome utiče na vođenje same priče, u McGee’s-ovoj Alisi neprijatelji (kretanje, oružije, dijalog...) sve je bilo usko povezano, dok će vam se ovde isti tipovi neprijatelja pojavljivati tokom cele igre, dok će samo neki biti tematski vezani za određenu oblast... pomenute bebe npr.

Sve ovo pravi dosta klaustrofobičnu atmosferu. Osećate se kao ptice u predivnom zlatnom Unreal-nom dizajniranom kavezu. Ako dodamo abnormalnu količinu nevidljivih zidova na mestima gde bi po svoj logici mogli da prođete, dobijate potpuni osećaj hodanja od tačke A do tačke B... koji ste hteli da izbegnete.


 I kao da nije dovoljno što vas igra tera da besomučno hodate šarenim predelima u kojima ne možete da uživate, opcije koje vam nudi usput za razonodu su... hm... kapitalističke?

Elem, rekli smo već da morate kao ludi da pritiskate SPACE, i da uništavate levo dugme miša u zamenu za neku besmislenu borbu i kretanje... Pored toga obavezani ste i da isto tako besomučno  jurite po mapi i skupljate zubiće bele i zlatne (eto pomenutog kapitalizma) kako bi ste dobili nadogradnju već dobijenih oružija, neophodnu za prolazak na sledeći nivo.

Što će reći: Idete tamo gde ne biste išli, i za to vam treba alat. A da bi ste što brže otišli, morate što duže da ostanete kako bi ste nabudžili alat, koji će vam pomoći da brže stignete...

Ako to ne liči na stalno zaposlenje onda svakako potesća na Ikea scenu iz Fight Cluba

Doduše treba napomenuti, da se American McGee sa svojim studiom Spice Horse u potpunosti preselio u Kinu. Te ovaj ,,kapitalistički“ princip možemo shvatiti i kao veselu i lepo d’zajniranu najavu onoga kako će nam život izgledati kada Kinezi jednom zavladaju.

Američka sklonost ka lepom i površno, kineska sklonost ka radu i masovnoj proizvodnji... Kapitalkomuni model igranja... Prelepa i dosadna igra Alice Madness Returns.

Članak in Generalna | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Čestitamo!

Autor polar | 4 Maj, 2010
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Članak in Generalna | Komentari (0) | Trekbekovi (0)